Kompanijska kulturo, eve me!

korporativna kultura

Mladi i perspektivni programer, nazovimo ga X, zaposlio se u rapidno rastućem startapu Y koji je upravo podigao ozbiljnu sumu insvesticija od ne baš preterano cenjenog investicionog fonda. U cilju da privuku značajan broj kvalitetnih programera, neophodnih da isprate rast i ambicije, u kompaniji su rešili da dosta pažnje posvete korporativnoj kulturi jer su čuli da je to veoma bitan faktor koji startap može da lansira do nivoa tehnoloških giganata. Akcenat novouspostavljene korporativne kulture kompanije Y je zvučao “Naši zaposleni moraju dobiti šta god požele da bi bili zadovoljni”. Tako je, osim odlične  plate, novi programer X dobio gomilu privilegija i zadovoljština kakve nije mogao da sanja da će nekad imati. Uobičajeni ketering iz restorana je unapređen i zaposleni su dobili specijalne robote koji su hranu prinosili ustima (kao u spotu Lazy Dejvida Birna) kako ne bi gubili vreme na besmislice kao što su odlazak do kuhinje, traženje escajga i slično. Zato su to vreme mogli da troše na gejming, VR, bilijar, skvoš, časove joge, akvabik, spavanje, kako je ko hteo. Oni kojima ni to nije bilo dovoljno mogli su o trošku firme da skoknu do terena za golf i polo i tamo potraže zanimaciju. Paraglajding, free climbing, časovi parkura i pucanje iz raketnih bacača... programer X je samo trebalo da zatraži od HR-a parče kompanijske kulture koje bi ga zadovoljilo i to bi odmah bilo ispunjeno. 

Nakon nekoliko meseci, X je primetio da sve češće čeka da otkuca 17h i da izleti napolje. Skvoš mu je dosadio, a u teretanu baš dugo nije ušao. Robot koji prinosi hranu… pobogu, shvatio je koliko je to glupa naprava koja od čoveka pravi idiota. Najraznovrsnija moguća hrana je na kraju dana ipak samo hrana. Bezglutenski guakamole sos zaista može da dosadi, prosto neverovatan zaključak, prvog dana je delovalo drugačije. Sledećeg meseca je ušao u sukob sa kolegama sa kojima je radio u projektnom timu. Jedan od njih je sve vreme minirao zajednički rad i pokušavao da nametne svoj pristup kao jedini ispravan. Drugi kolega je jednostavno bio nezainteresovan i malo je reći da je zabušavao kad god je mogao. Menadžer je bio mekan, neodlučan i, u principu, najveći kočničar projekta. Tokom četvrtog meseca, X je shvatio da je pod stresom, bio je nervozan, svadljiv i duboko nezadovoljan poslom. A posao… pa sam projekat na kom je radio je bio baš dosadan i jednoličan. Dao je otkaz. Sutradan, kada se probudio, osetio je neverovatno zadovoljstvo bega od kompanijske kulture uspešnog startapa Y. Uzgred, koje tačno kompanijske kulture?

Teško je utvrditi tačan broj, ali velika većina ljudi ne pravi nikakvu razliku između benefita i kompanijske kulture. Kod nas, u Srbiji je, čini se, ta situacija još i izraženija budući da se prijavljen radnik, plaćeni troškovi prevoza i uljudan odnos prema zaposlenima percipiraju kao dobročinstvo i bogznakakav ustupak, a ne ono što ne bi ni smelo da se dovodi u pitanje. Brz uzlet “kvaliteta rada” u IT sektoru je, uzgred i doprineo konfuziji termina budući da su u želji da privuku talente, kompanije brže-bolje u prvi plan isticale dotad retko viđene dobrobite na poslu poput lejzi begova, video igara i besplatne hrane. Vremenom je to postao standard, a stvari su se dodatno usložile tako da obrok na poslu više niko ne smatra epohalnim benefitom, ali masaža dlanova strujom niskog intenziteta da se programer odmori nakon pola sata žestokog kucanja koda… e to već zvuči primamljivo i inovativno. Trenutno se čini da ovo nadmetanje u benefitima nema kraja i da će kompanije za nekoliko godina od nečega korisnog napraviti apsolutnu parodiju. Ono što je ipak najgore od svega je to što se atraktivni benefiti prodaju pod imenom kompanijska ili korporativna kultura. A zašto je to loše zapravo? Iz više razloga.

Za početak, šta je tačno kompanijska kultura? Nema egzaktne definicije, nije to Kulonov zakon, već socijalni konstrukt. Ipak, postoji nekoliko veoma slikovitih pokušaja koji nas mogu usmeriti ka razumevanju materije. Prema jednom od njih, kompanijska kultura je skup svih vrednosti koje zaposleni jedne kompanije treba da dele. Nešto kao najmanji zajednički sadržalac, matematički gledano. Prema Benu Horovicu, biznismenu i autoru bestselera The Hard Thing About Hard Things, kompanijska kultura je (poželjno) unikatan način jedne kompanije da poveže svoje zaposlene u svrhu ostvarivanja misije i ciljeva. Kompanijska kultura određene kompanije pruža zaposlenima iskustvo koje ne bi mogli da dobiju na nekom drugom mestu (u drugoj kompaniji). U Nutanixu, na primer, kompanijska kultura je definisana kao values in action, što znači da 12 kulturoloških principa nisu samo prazne reči uramljene na zidu (a i tamo se nalaze) već služe da se na njih oslanjamo i da nas usmeravaju ma šta radili.

Ok, gde se tu uklapaju skvoš, đakonije svetskih kuhinja i besplatni mai-tai časovi? Nigde. To su jednostavno benefiti - sitna (ili ne baš tako sitna), uglavnom trenutna zadovoljstva koja služe da upotpune i oplemene rad. Cherry on top, ništa više od toga. Kompanijska kultura je skroz nešto drugo. Iz gorepomenutih “defincija” je očevidno da ona cilja dalekometno, dugoročno i striktno je povezana sa core biznisom jedne kompanije. Ona je modus operandi način na koji kompanija i svi unutar nje, kao elementi sistema funkcionišu. I još više od toga, nju ne možete ni prepisati, ni iskopirati jer ono što funkcioniše u jednom sistemu gotovo sigurno neće na isti način da radi na drugom mestu jer zavisi od mnogo faktora koji se razlikuju od kompanije do kompanije - biznis modela, procesa regrutovanja, samog proizvoda ili usluge i (ponajviše) menadžmenta. Kompanijska kultura, uprošćeno, sprečava da sve ode da tamo gde uvek ode (haos, ne ono drugo) kada se situacija prepusti slučaju i kad se ista pomeša sa benefitima bilo iz neznanja, bilo iz namere da se ispadne kul.